Sve istine prolaze kroz tri faze:
Prvo se ismijavaju.
Zatim im se nasilno suprostavlja.
I na kraju, prihvaćaju se kao očite - samodokazive!
Arthur Schopenhauer |
|
| SVAKI SIN DOMOVINE DUŽAN JE SLUŽITI SVOM NARODU!
ZA DOM SPREMNI! |
Upišite svoje dojmove! |
Da se ne zaboravi...
HRVATI ČUJETE LI KRIKE BRAĆE VAM POKLANE?!
* * *
SUTRA ĆE OTPOČETI LIKVIDACIJA NARODNIH NEPRIJATELJA...
(SVJEDOČANSTVO O POKOLJU CIVILA, ŽENA I DJECE U SVIBNJU 1945., IZ PERA SRPSKOGA PISCA)
Dragoljub Jovanović alias Juzef Dialowsky, Skupljač iluzija,
objavio je 1990. u nakladi beogradske nakladničke kuće Rad dvosveščanu
knjigu Muzej živih ljudi. Osim što je neki smatraju jednom od najboljih
knjiga o režimu logora na Golome, u nekim je fragmentima ona zanimljiva
i za hrvatsku povijest. Pisca treba razlikovati od njegova puno
poznatijeg imenjaka i političara, koji je rođen 1895., a umro 1977.
godine. Naime, Dragoljub M. Jovanović je bio generalštabni oficir
vojske Kraljevine Jugoslavije, jedan od sudionika puča od 27. ožujka
1941., ratni vojni zarobljenik u Njemačkoj tijekom rata. Njegov brat je
bio Žikica Jovanović-Španac, kojega se u doba komunističke Jugoslavije
slavilo zbog «prve ustaničke puške» u Beloj Crkvi, a među Srbima ga
mnogi danas kude kao simbola građanskog rata u Srbiji. D. M. Jovanović
je od 1945. bio visoki oficir Jugoslavenske armije, vojni stručnjak i
predavač u vojnim učilištima. Kao takav je odveden na Goli. Umro je
sredinom studenoga 1996. u Beogradu.
Kad smo se odlučili objaviti dvije priče iz njegove knjige,
smatrajući ih vrijednim svjedočanstvom sudbine hrvatskog naroda (ovdje
donosimo pedesetšestu priču iz njezina drugog sveska, str. 256.-262.),
bili smo svjesni i mogućih – svakako ne neumjesnih – prigovora što
tekst objavljujemo u njegovu izvornom obliku, na srpskom jeziku. Ipak,
smatrajući da bi njegovim prevođenjem sa stranoga, srpskog jezika na
hrvatski on izgubio na literarnoj dojmljivosti, dokumentarnosti i
uvjerljivosti, računamo na razumijevanje čitatelja, ne bježeći ni od
prigovora. Napominjemo da se iza imena Dragan krije sâm auktor, a iza
imena Ljutko – Sava Barvalac. (Op. ur.)
...Poslednje što sam zapamtio: vidim nebo na zemlji. Govornik dubi na glavi i maše rukama. Otvara ogromna usta...
...Teško otvaram oči. Nada mnom nagnuta bolnička sestra miče usnama. Ne čujem... sad je čujem:
Dobro je, gospodine. Sve je prošlo. Imali ste ozbiljan kolaps. Za dva-tri dana moći ćete da putujete kući.
- Gde sam ovo ja?
- U bolnici u Dravogradu.
- Evo me sad ovde u Beogradu. Već je sedmi dan. Pijem
u hotelskoj sobi po ceo dan. Ne smem da se vratim kući u selo. Ne smem
da vidim onu zemlju, onaj hrastik kraj Save. Spomenik mome čika Kosti.
Plašio sam se da i ovde u Beogradu ne sretnem nekog. Ma kog. Svakoga
sam se plašio.
- Danas prvi put izađem da se prošetam i sretnem tebe. Obradovao
sam se kao da me je sunce ogrejalo. Kao da te je sam bog poslao. Nemoj
da mi zameriš.što stalno ovo ponavljam.
- Želeo sam uvek da sretnem nekog čoveka kome bih
mogao sve da ispričam. Da ispraznim dušu i olakšam život. Da bar
pokušam da živim kao normalan čovek. Mislio sam da odem u crkvu i da se
ispovedim. Ali ni zato nisam imao hrabrosti. Oprosti mi, Dragane, što
ću svoju muku da poverim tebi. Oprosti mi i za ono ranije u našem
životu ako sam se negde ogrešio o tebe.
- Pogleda me čvrsto u oči.
Da ti pričam, Dragane?
- Pričaj, Ljutko, slobodno pričaj sve.
- Nekako početkom maja 1945. stigli smo do zuba naoružani u Klagenfurt, glavni grad pokrajine Koruške u Austriji. -
Govorili su nam: tamo ćemo imati da opkolimo neku veliku nemačku
vojsku, da je uništimo, pokupimo ratni plen, zauzmemo i oslobodimo našu
Korušku koja je sve dosad bila pod ropstvom Austrijanaca.
- Dok smo se vozili od naše granice, sva sela kroz
koja smo prolazili slavila su već slobodu i mir. Bila su okićena
vencima, cvećem i zastavama, domaćim, a od savezničkih samo engleskim.
Nigde naše zastave. To nas je začudilo. Zar mi ne dolazimo da ih
oslobodimo? Ali - vozi dalje!
- Pre nego što smo ušli u taj Klagenfurt, baš kod table s
natpisom grada, put preprečen engleskim tenkovima i ostalom
motorizacijom. Videli su se neki pešaci.
- Ni traga od Nemaca. To nas je mnogo začudilo. Ali opet ništa. -
Sećaš li se, Dragane, kad smo sedeli za kederaškim stolom i udarali
kedere, ja sam pričao onako sebi u bradu čitavo moje ratovanje pa i ovo
sad na kraju?
Sećam se!
- Ako si sve zapamtio da ne pričam ponovo.
- Ja sam sve dobro zapamtio, ali ne znam da li si ti onda sve pričao. Nisam
sve ispričao. Na kraju moje priče biće ti sve jasno. Šta su radili naši
komandanti i generali, s kim su se od Engleza domunđavali, ja to nisam
onda znao, a ni sada ne znam. Video sam neke naše pešadince iz drugih
jedinica kako nekud odlaze, pa se vraćaju. Niko ništa ne govori.
- Ti si meni rekao, onda, da je palo naređenje da se
brigada, a valjda i sve druge jedinice, vrate odmah u zemlju. Dobro se
sećam da si rekao: Mi okrenusmo tenkove pa nazad preko granice sve do
Osijeka. Tu smo se zaustavili.
- Kad smo okrenuli tenkove ja sam preskočio desetak dana, dok
nismo stigli u Osijek. Ja sada ne pamtim te dane redom. Ni datume. Ne
pamtim sela. Znam da smo se zadržali čim smo prešli granicu...
- Isto veče održan je partijski sastanak oficira naše brigade. Komesar brigade rekao nam je uglavnom ovo: -
Ispred naše armije, zajedno sa Nemcima, izbegla je grupa izdajnika,
ustaša, četnika, domobrana, Rupnikovih belogardista i ko zna kakvog
šljama koji je bio u nekom logoru kod Klagenfurta. Englezi su potpisali
ugovor s našom komandom da se svi ti zločinci predaju našoj armiji. Oni
su već prebačeni vozom u jedan logor nedaleko odande a ostatak će stići
ove noći i sutra. Ovi krvnici naših naroda, koji su nas klali zajedno s
Nemcima, ne smeju se živi vratiti svojim kućama. Sutra će otpočeti
likvidacija tih krvnika i narodnih neprijatelja!
- Nama svima bilo je tada to sasvim jasno i logično.
Mi smo pored narodnooslobodilačkog rata izvodili socijalističku
revoluciju, rekao je jedan koji se javio za reč, a zakoni revolucije su
jasni: neprijatelja treba likvidirati! Tako su, uostalom, naredili drug
Tito i naša slavna Partija.
- Nema tu, drugovi, šta da se misli - uze reč komandant našeg bataljona - mi smo vojnici revolucije. Na izvršenje!
- Jedan general, koga nisam poznavao, prisustvovao je ovom sastanku i na kraju je rekao otprilike ovo:
- To, drugovi, treba svršiti što pre. A i mi smo zaslužili da se
što pre vratimo svojim kućama, da vidimo svoje mile i drage, pa da svi
zasučemo rukave i obnovimo našu lepu zemlju. Te neprijatelje, koji su
pobegli iz zemlje od pravednog gneva naših naroda treba uništiti tako
da im se ni trag ne zna. Sve tragove njihovog uništenja treba ukloniti
kao da oni nisu nikad ni postojali. O tome ne treba pričati ni među
sobom ni kad se vratimo u svoja sela. Nikome! Ni braći, ni rođacima. Ni
komunistima. Ni sad ovde, Ni posle rata. Nikad, nikome. Jeste li
zapamtili ove moje reči?
- Razumeli smo i zapamtili - odgovorismo složno.
Niko sc, ni na sastanku, ni posle sastanka, nije zapitao koliko ih to,
na broju, treba likvidirati!
- Skupilo se društvance. Nikome se nije spavalo. Našlo se za
meze neke slanine i rakije. I počeli smo malo-pomalo pijuckati. U neko
doba noći dođe u naše društvo poručnik iz brigade koja je vršila
transport tih izbeglica iz Klagenfurta.
Bog vas maz'o, nije tu nešto u redu. Među tim
izbeglicama ima i četnika i ustaša u uniformi. I domobrana. Ali, bog
te, ima mnogo više naroda, seljaka, žena, mladića, čak i male dece.
- Koliko ih ima? - zapita kapetan Mirko, komandir MB čete.
- Sigurno da ih ima dvadeset i neka hiljada, i
više. Moji borci poznali su čak i svoje komšije iz nekog sela blizu
Kragujevca. Nastalo je veliko uzbuđenje! Oni to uveliko pričaju.
- Iako je naređenje o likvidaciji saopšteno samo ograničenom
broju oficira-komunista, ipak se uskoro sve raščulo. Predosećali smo da
može da se desi neki lom.
- Oko jedan po ponoći pozvaše sve komandire i komesare u štab brigade. -
U svim jedinicama već se gotovo sve znalo: i ko su te izbeglice, odakle
su i koliko ih ima. Da ima i žena i dece. Javila su se otvorena
nezadovoljstva. To do ujutro može još da se pogorša. Pa je naređeno:
- Svaki komandir i komesar od jutra pa dalje da ne
napušta rejone svojih jedinica. Od najboljih i najčvršćih boraca
odrediti četiri puškomitraljesca sa dovoljno municije, koji će stalno
biti uz komandira i komesara po dvojica.
- Dalje je saopšteno i ovo: sinoć u transportnoj brigadi, jedan odličan borac i komunista, u svojoj četi, rekao:
- Ja sam danas video moje seljake koji nisu bili ni u
kakvoj neprijateljskoj vojsci. Oni su bežali s narodom. Svi smo čuli
kad nam je komesar čete pre deset dana objavio kako je čuo preko radija
vest da je u celom svetu potpisan mir. Da je obustavljeno svako
neprijateljstvo. I da su neprijatelji položili oružje. Zašto mi sada da
ubijamo ljude koji nisu većinom ni nosili oružje. Među kojima ima mnogo
žena i dece. Ja neću ni na koga pucati. Za; me je rat završen.
- I to se već raščulo.
- Vi, drugovi - reče komandant brigade - kad budete
svojim četama saopštavali zadatke, ako vam se tako nešto desi, nemojte
zaoštravati stvari. Vojnicima bi trebalo svojim rečima reći uglavnom
ovo: »Drug Tito i naša vlada nisu ni sa kim zaključili primirje. Na
našem terenu, dok god ima Nemaca i njihovih pomagača, za nas traje rat.
Mi imamo zadatak da uništimo sve ostatke, kako nemačkih trupa tako i
naših krvnih neprijatelja koji su, dok smo mi ratovali za slobodu,
klali naše očeve, majko, braću i sestre u pozadini. To su izdajnici sa
kojima nemamo šta da razgovaramo. Oni od vas koji nemaju u sebi snage,
koji su na kraju rata postali kukavice, neka napuste naš stroj. Mi im
nećemo prebacivati. Mi ostali ćemo dobrovoljno, mirne i čiste savesti,
izvršiti i ovaj borbeni zadatak koji nam je postavio naš vrhovni
komandant drug Tito, naša Partija i naš narod.«
- Tako je otprilike i bilo.
- Pre podne donesoše u našu četu dvadeset pet novih
novcatih pištolja »mauzer« koji su imali veliki šaržer čudno usađen
ispod rukohvata. Kalibar je bio 9 mm, a municija tipa dum-dum. To je
bio potpuno novi tip pištolja. Nismo nailazili na takve u ratu.
- Posle podele ručka, postrojismo se za polazak na zadatak. Više
od pola čete odbilo je da ide i ostalo prema naređenju u selu u bivaku.
Dok su se izdvajali jedan borac zapita: Hoćemo li mi predavati oružje?
- Ja ne smatram da ste vi takve kukavice da ćete nama pucati u leđa. Ovo neka vam služi na čast - rekoh ljutito i vrlo glasno.
- Ostali su iza nas bleda lica i uplašenih očiju.
- Sa mesta moje čete nije se videlo daleko.
Verovatno da se likvidacija vršila na nekom drugom kraju i drugačije.
Čulo se gotovo neprekidno štektanje mitraljeza sa raznih strana.
Izgleda da je samo na sektoru naše brigade bilo ovako kako ću ti
ispričati.
- Iz početka se čula samo sporadična vatra, retka i s prekidima. Pa sve jača. Dok se nije počelo streljati »punom parom«!
- U moju četu ti jadnici, te žrtve, doterivane su
kamionetima većinom bolničkog tipa. Svi su bili u donjem vešu. Deca s
majkama u košuljicama. Svima su ruke bile vezane telefonskom žicom za
leđima. Vojnici su ih izbacivali iz kamiona kao stoku. Oni bi padali po
travi, pokušavali da pobegnu, ali su im i noge bile vezane. Svi su
urlali od straha. Svakoga bi po dva vojnika iz moje čete zgrabili za
ruke i doveli na ivicu rova, sa licem okrenutim ka rupi. Oni bi ga
držali dok bi ubica prislonio pištolj na potiljak žrtve i kratkim
rafalom razneo mu glavu u paramparčad. Ona dvojica gurnula bi leš u
rupu. Pored svakoga ubice bila su sa strane po dvojica s puškama koji
bi dotukli one koji su još davali znake života. Ona dvojica vraćala su
se trkom ka kamionetu da zgrabe sledeću žrtvu.
- Mali predah u tom paklenom ubijanju dešavao se ako kamionet malo
zadocni. Sve se odvijalo kao na nekoj preciznoj beskrajnoj traci užasa.
- Dragane moj, to je bilo tako užasno da se to rečima
ne može opisati. Ako si ponekad video u nekom dokumentarnom filmu te
scene, kažem ti da je to u zbilji uvek bilo strašnije.
- Ja sam sve to gledao, jer sam kao komandir morao prisustvovati i odgovarati da sve bude urađeno po »propisu i kako valja«!
- Ti krici, ti urlici straha. Kuknjava
majki kojima se za suknje drže deca. Unezverena. Deca ne znaju šta se
to dešava. Kukaju samo zato što čuju da im majke kukaju.
- Poneka nosi dete u naručju. Oni zgrabe dete i bacaju ga u rupu, i
rafal za njim. Vapaji i molbe da im poštede decu. Žene se bacaju na
zemlju. Ljube čizme vojnicima. Dok se pod rafalom ne sklupčaju i
utihnu.
- Neki se ipak otrgnu i počnu da beže. To razbesni
ubice. Sad i oni urlaju, psuju. Pena im se otkida sa usana kao sapunica
i pada po njima. Rukavom brišu sline i krv s lica. A živci polako svima
popuštaju.
- Nemaju ogledala da se vide kako izgledaju ali vide jedan
drugoga. Užas se povećava. Svaki je od glave do pete isprskan krvlju
koja ponekad iznenada šikne mlazom iz nečijeg vrata.
- Svi su već ostrvljeni besom svoje nemoći, svoga
jada što ne smeju da se odupru. Što nemaju snage da cev pištolja okrenu
sebi u usta. Poneko baci pištolj i počne da beži nekud, kukajući i
čupajući kosu. Bolničari ga jure, zgrabe, vezuju, trpaju u bolnička
kola i odvoze nekud. Valjda da ga smire da mu pruže neku pomoć. Ali,
kakvu pomoć?
- A tek ona deca. One suzice koje ne stižu ni da padnu u travu.
- Dragane, kako sam to sve mogao da gledam? A
gledao sam dosta mirno. Sad mi je strašno. Sad nemo u sebi kukam iz
glasa. Da nadjačam u sebi njihovo kukanje. Proklinjem čas što se nisam
onda ubio. Ali onda nisam znao ovo što sad znam. Nisam bio svestan
ničega. Ni sebe.
- Onda sam se i ja drao na te dobrovoljne ubice. Zaletao, udarao
pesnicama. »Kukavice, daj taj pištolj Simi a ti marš u pizdu materinu,
kukavičku!«
- A bio sam i sam kukavica. Nikad nisam zgrabio
pištolj u ruke pa da ja ubijam. Tako je radio i Mika, komandir četvrte
čete. Možda još neko.
- Počeli su nam dovoditi neke mladiće, dobrovoljce, za pomoć.
Gotovo decu. Drhtali su im pištolji u rukama. Jedan, kao devojka, na
levom krilu čete, u jednom trenutku poče da urla, baci pištolj i skoči
među leševe na dno jarka. Poče da se valja, da grli one leševe. Jedva
ga izvukoše iz rupe, polivaše vodom i odvedoše nekud.
- Neki seljaci bili su sasvim stari i sedi. Možda su
bili čak i borci sa Solunskog fronta. Neko bi tiho rekao: »Deco, neka
vam Bog oprosti ovo što radite!«
- Neki su se otimali, psovali i glasno dovikivali:
- »Ubijajte, braćo Srbi, svoju braću Srbe. Tako ste
uvek radili. Pička vam srpska materina, kukavice! Uvek je bilo dosta
izdajica srpskog naroda!«
- Čim bi pala na dno dva-tri reda, pomicali smo se dalje duž
rova. S gornjeg kraja počeli su već buldožeri da zatrpavaju rov. Malo
dalje čekali su tenkovi, valjda za zaštitu gubilišta a možda i za
nabijanje zemlje.
- Sve je bilo gotovo sutradan pre podne.
- Kad smo se vraćali u bivak, pored nas su prolazili kamioni sa
sadnicama i novom vojskom odnekud koja će sigurno brzo sve da dovede u
red.
- Sutradan ujutro posedasmo u kamione.
- Kazali su: Idete u svoj garnizon u Osijek.
- Niko od nas koji smo pre desetak dana bili tamo, na
tom masovnom stratištu, na tom jebenom mitingu, na toj strašnoj
proslavi zločina, ne bi mogao da pronađe mesto na kojem je stajao dok
je ubijao.
- Kad poumiremo mi koji smo bili dželati, neće biti svedoka koji
će moći potvrditi da se tako nešto dogodilo. Nikakvih pisanih naredbi
za to nije bilo.
- Ni u čijoj arhivi nema kopije s pečatom i potpisom.
- Neće biti svedoka, Dragane moj...
- Ostaće, moj Ljutko, za večita vremena dva
»krunska svedoka«, kako se to kaže, SUNCE - svedok vašeg dnevnog
zločina, i MESEC, koji vas je gledao kako ste celu noć ubijali.
- Sunce, izvor života na zemlji, i Mesec, zaštitnik ljubavi opevan u pesmama.
- Ako nam to pomogne!
- Zaćutasmo obojica.
- Ljutko je klonuo glavom na ruke koje je držao na stolu.
- Kad podiže glavu:
Dragane, još sto puta: bilo je užasno. To se ne može ni zamisliti a kamoli opisati,
- Znam, Ljutko, čuo sam to i od drugih.
- Tu moru ja četrdeset godina nosim u duši i
borim se sa njom. I nikom ne smem da je poverim. Čak ni onima koji su
to isto radili desetinu metara desno ili levo od mene. Bilo nas je
dovoljno da i sada ima mnogo živih svedoka za bar još dvadesetak
godina.
- Kako da to sebi objasnim, Dragane?
- Svi ste bili vezani zločinom sa onim ko je to
smislio i naredio. A veza u zajedničkom zločinu jača je od svake druge
veze. Čak i od ljubavi.
- Nikakva kazna za zločince ne može da povrati učinjeno. Smrt,
po pogrešnim merilima najveća kazna, uopšte nije kazna. Ona je
razrešenje. Smrt, ma kakva da je, trenutna je. Koliko bi se ti, Ljutko,
manje mučio da te je neko nad onim rovom ubio ...
- Ljutko opet vrti prazan polić među prstima. Plašim
se da opet ne pozove kelnera. A popio je sigurno više od pola litra
prepečenice.
- Mislim, Ljutko, da je ovaj naš razgovor pomogao dosta i tebi i meni.
- Ne znam za tebe, Dragane, ali ti si danas ponovo dokazao da si mi drug. Mnogo ti hvala na tome. -
Ljutko, mislim da bi bilo dobro, da nešto pojedemo. Da ne ideš na s
praznim stomakom, odnosno sa stomakom punim rakije. Pojedosmo po jednu
lepinju sa deset ćevapčića. Ljutko nije više ništa pio.
Još nešto te molim: dovedi me do hotela da uzmem stvari pa da me smestiš u voz za Rumu. Ipak nisam siguran u sebe. Pijan sam.
- Platismo i pođosmo.
Da uzmem taksi, Savo? - Nemoj, Dragane. Peške
ćemo! Da malo razmrdamo noge i provetrim pluća. Ja sam još jak na
nogama. A ti? Ja dobro, prema mojim godinama. Ipak me uhvati podruku.
Imali smo toliko vremena da u kafani »Prag« popijemo po kafu. obećao mi je da usput neće više piti.
- Dragane, na rastanku te još molim: nemoj ipak o ovome nikome pričati!
- Neću. Obećavam ti. - Još nešto te molim: mene
u selu svi dobro poznaju. Moju kuću bi našao. Autobusom do moga sela
preko Šapca brzo se stiže. Trebalo bi da te pozovem da vidiš gde i kako
živim. Da upoznaš moje. Ali te neću zvati. Oprosti mi i za ovo! Suviše
bih se stideo pred tobom a znam da sve znaš.
Trideset pet godina nismo se viđali a voleli smo se.
Volećemo se i nevideći jedan drugoga, još ovo malo života što nam je
ostalo. Meni je srce danas puno!
- I meni, moj Ljutko. Želim ti podnošljiv život i lak kraj.
Ostavih ga sklupčanog u uglu kupea.
Izađoh iz voza. I odoh ne okrećući se više!
|
